У недељу 16.07.2023. године, са почетком од 20:00 часова, у фоајеу Културног центра Медвеђа, Црквена општина Медвеђа, Туристичка организација општине Медвеђа и Културни центар општине Медвеђа организовали су промоцију књиге „Свети свештеномученик Недељко Раковички – пут ка светости“, аутора ђакона Александра Аздејковића, са благословом епископа нишког г. Арсенија.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, у мају 2022. године, донета је одлука да се свештеномученик Недељко Раковички (Стреличић) уврсти у Диптих светих Православне Цркве, са датумом празновања 8/21. маја.
О самој књизи и Недељку Стреличићу поред аутора, ђакона Александра Аздејковића говорио је и локални мастер-историчар Немања Јовић.
Свештеномученик Недељко Раковички (Стреличић) је рођен 26. фебруара 1907. године у Пустом Шилову, општина Медвеђа.
Недељкови богобојажљиви родитељи Милош и Загорка изродише још пет кћери: Станицу, Марицу, Спасенију, Милеву и Милостиву. Школовао се у Косовској Митровици, затим у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену и на Богословском факултету у Београду, показујући изванредан пример ревносног ученика и студента. У чин ђакона и јереја рукоположен је 1930. године и постављен за Приштинског пароха. Наредне године постао је парох у Лапљем Селу. Био је ожењен Браниславом (рођеном Гвоздић), са којом је имао три кћери: Надежду, Загорку и најстарију Љубицу, која је са само две године живота страдала од упале плућа. Право презиме му је било Стрелица, али је пред рукоположење у чин свештеника оно промењено у Стреличић, што у то време није била неуобичајена појава. Највећи део своје службе провео је као кнежевачки парох у манастиру Светог архангела Михаила у Раковици, почевши од јануара 1935. године. Иако је 1941. године био изабран за пароха храма Светог Саве у Бечу, ратна дешавања су га спречила да отпутује, те је остао да се и даље залаже за напредак и добробит раковачко-кнежевачког парохијског живота.
Уживао је велико поверење и наклоност Патријарха српског Варнаве, целокупног свештенства, али и великог броја парохијана, који су га посматрали као трудољубивог, савесног и брижног свештенослужитеља. Храм и парохијски дом у Раковици, које је градио од 1937. до 1939. године, сведоци су томе и представљају врхунац његовог служења народу, Цркви и Богу. У спомен, тада већ, блаженопочившем патријарху, храм је посвећен Светим апостолима Вартоломеју и Варнави. На дан освећења храма 1939. године, свештеник Стреличић бива за своју пожртвованост награђен правом ношења црвеног појаса.
О оцу Недељку познаници су говорили као о марљивом, пријатном, уредном, прагматичном, благочестивом свештенослужитељу чија је личност оличење врлина, и који је био спреман да помогне свима. Изузетна побожност, срчаност и несумњива богобојажљивост одликовали су га као свештеника који сведушно служи Цркви и народу, али је важан и братски однос пун поштовања, уважавања и љубави који је имао са осталим свештенослужитељима, о чему читамо у сачуваним писмима. Његово доброчинство дошло је до изражаја превасходно током Другог светског рата, када је прикупљао помоћ за породице војника и сиромашне грађане. О племенитости овог свештенослужитеља Цркве Христове такође говоре и писма упућена Црквеном суду, у којима тражи помоћ како би прехранио сопствену породицу, док, истовремено, сам прехрањује друге.
Свештеномученик Недељко Стреличић био је, уз Патријарха српског Варнаву, велики противник конкордата и комунистичке идеологије. Већ 1937. године обележен је због учешћа у „Крвавој литији“, када је уз велики број других свештеника претучен, док су жандарми забрањивали слободан пролаз. Многи сведоци говоре о проповедима које је држао након служења светих Литургија у храму, у којима је отворено показивао да је велики противник комунизма. Заступао је став да су вера и Црква изнад свега и да поредак који окреће главу од ових вредности нипошто не може бити плодоносан.
Отац Недељко је страдао на мученички начин. Наиме, средином марта 1945. године ухапшен је, а затим и стрељан. У оптужби против њега пише да је био „љотићевац“, члан Збора, да је сарађивао са четницима и учествовао у мобилизацији народа за ове трупе, да је био у одређеној вези са специјалном полицијом, узимао новац за лажне интервенције и починио још многа злодела. Укратко, окарактерисан је као народни непријатељ и ратни злочинац и осуђен на казну стрељањем, трајни губитак грађанске части и заплену имовине. У овом случају много тога је спорно, почевши од самог хапшења. Одређени сведоци тврде да је првобитно ухапшен, али да је недуго затим пуштен на слободу, па поново ухапшен, уједно и последњи пут. Из записника са суђења, који је пронађен 2017. године, види се да услови доношења пресуде нису били законити. Пре свега, свештеник није имао свог браниоца, али је и погрешно упућиван у исходе потенцијалних исказа. Међу документима постоје и изјаве девет сведока, који осумњиченог криве за другачије злочине против државе и свака изјава је различита. Такође, јавља се сумња да је цео процес суђења инсцениран, а да је отац Недељко убијен без праве пресуде. У досијеу постоји велики број грешака како о личним подацима осумњиченог тако и сведока; датум смрти у Матичној књизи умрлих је исти као и датум суђења (21. мај 1945. године), не постоји ниједан потпис осумњиченог, али постоје потписи сведока. На једном од докумената са испитивања испод потписа стоји реч ,,опрост“, двапут подвучена и подебљана, за коју се верује да се односи на опраштање личне кривице неког сведока након одређене, вероватно измишљене, изјаве о свештенику Недељку. Дакле, са сигурношћу се може рећи да је био жртва разгранате мреже доушника и жртва клевете.
Након стрељања, породица овог, у народу неописиво цењеног, свештеника била је у изузетно тешком положају, као и многе друге породице осуђених. Били су обележени и маргинализовани, нису имали прилику да се запосле и преживљавали су једино захваљујући помоћи пријатеља и парохијана. Бранислава Стреличић, супруга оца Недељка, била је толико упорна да се њен супруг пусти на слободу да је доспела и до крајње инстанце власти, али, на жалост, безуспешно. Грађанска права су и њој била привремено одузета. Такође, Надежда Стреличић, њихова ћерка, није добила прилику да упише Медицински факултет у Београду као потомак народног непријатеља.
Из црквене архиве можемо видети да је свештеник Недељко Стреличић удахнуо парохији живот, унапредио је, организовао и побољшао њено уређење. Након његовог одласка, седнице су ретко одржаване, велики број свештеника је пролазио кроз парохију и кратко се задржавао, а храм је био све празнији. Остао је пример човека који наставља да служи својој вери, убеђењима и вредностима које брани и када је залог живот.
Дуги низ година о оцу Недељку готово да није било помена, а његови посмртни остаци почивају у једној од тајних гробница на Кошутњаку. Након вишегодишњег труда да се његова личност рехабилитује, 2018. године Виши суд у Београду усвојио је захтев Црквене општине Раковица, укинуо пресуду Вишег војног суда Југословенске армије из 1945. године и постхумно му вратио грађанске части, уклонивши наводне мрље из његове биографије.