У четвртак 17.10.2024. године од 13:00 у Културном центру општине Медвеђа организован је „Четврти стручни скуп – Савремена епска поезија и гусларско извођење као део УНЕСКО баштине“, у форми пројекта који је финансиран од Министарства културе.
Скуп је имао два дела: радни део на коме су учешће узели еминентни стручњаци из областе+и народне књижевности и свечани део, на коме су проглашени победници за набољу савремену епску песму по спроведеном конкурсу Културног центра општине Медвеђа. Организација конкурса за најбољу савремену епску песму је финансирана из буџета локалне самоуправе.
Др Бранко Златковић, виши научни сарадник из Института за књижевност и уметност је у раду „Прилог тумачењу песме Старца Милије – Женидба Максима Црнојевића“ истакао да је гуслар Старац Милија био врло лукав и да је певајући о старим јунацима заправо певао о убиству Карађорђа. Златковић је истакао аналогије између ликова Максима Црнојевића и Милоша Обреновића.
Редовни професор за Народну књижевност на Катедри за Српску књижевност са Јужнословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду, Др Бошко Сувајџић је говорио о женама као важним носиоцима епске праксе. Навео је да су у Вуково доба, певачице, пре свега слепе певачице, биле снажне стваралачке фигуре и оставиле неке антологијске песме. То су Слепа Живана, њена ученица Јеца, Слепа из Гргуреваца и др. И данас жене имају значајног удела како у гусларској пракси, тако и у изучавању усмене епске традиције.
Др Данка Лајић Михајловић, етномузиколог, научни саветник са Музиколошког института САНУ је говорила о очувању Певања уз гусле као елемента нематеријалног културног наслеђа које је на предлог Србије уписано на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Као истраживач гусларске праксе, она је указала на различите компетенције актера, од гуслара и њихових удружења, преко стручњака у култури и научних истраживача, до установа културе и државног система у овој области. Такође, скренула је пажњу на факторе који угрожавају ову традицију и потребу изналажења адекватних начина заштите. У том правцу поменула је и Конкурс за нову епску песму намењену певању уз гусле, који је као подстицај одрживости ове праксе и квалитету њене поетске компоненте, објавио Културни центар Медвеђа. Посебно важном се чини сажета анализа песама пристиглих на Конкурс, као образложење одлуке жирија и истовремено као смерница за даљу продукцију гусларских епских песама.
Други део скупа чинило је проглашење најбољих савремених епских песама и подела награда по спроведеном конкурсу у организацији Културног центра општине Медвеђа. На конкурсу је било пријављено 45 песама из Србије, Црне Горе и Републике Српске.
По одлуци жирија који чине учесници стручног скупа, три првопласиране песме су:
1. МЕСТО –песма под називом „Карађорђе вожд Србије“ Иван Симоновић, Медеваце,
2. МЕСТО – песма под називом „Вишњићу“- Милко Грбовић, Нови Београд,
3. МЕСТО – песма под називом „Гусле наше-историја жива“-Милош Р. Достинић, Краварево, Гацко.
ПОХВАЉЕНА ПЕСМА: песма под називом „Кнежево страдање“, шифра: Мика Призренлија, по разрешењу шифре – Милован Илић, Баточина.
Стихове победничке песме уз гусле је отпевао Миљан Токовић.
У име награђених скупу се обратио Иван Симоновић, најпре рецитујући одломак из своје песме „Карађорђе вожд Србије“ након чега захвалио на урученој плакети и награди .
Скуп је затворио Радосав Додеровић пригодном гусларском песмом.
Конкурс је био отворен од 12. јула 2024. године до 31.08.2024. године.
„КАРАЂОРЂЕ ВОЖД СРБИЈЕ“ Иван Симоновић – 1. место
У Вишевцу насред Шумадије,
родио се Петровић Ђорђије.
Мајка виђе да ће бити соко
И да ће јој узлећет високо,
Јер имаше доброга биљега,
Оно јутро када роди њега.
Али нешће никоме казати,
Да га не би одвели џелати,
И дивно га мајка подизаше,
Уз гусле му отац говораше
О Косову и Видову дану,
О Милошу и Страхињић Бану,
За Вукову речену издају
И да Срби слободе немају.
Кад напуни шеснаест година,
Убио је на мегдан Турчина
Па се диже млађани соколе,
До питоме малене Тополе,
Ђе је танку кулу начинио
И са Бечом савез ухватио.
Поче Ђорђе с Бечом трговати,
И оружјем народ снабдевати.
Из горе му приђоше хајдуци,
С пута му се уклањаху Турци,
Силан јунак на свијету дође,
Назваше га Турци Карађорђе.
У Орашцу о Сретењу Свету,
По староме хајдучком адету
Ђе на окуп бијаху нахије,
Изабраше за вожда Србије.
Цио народ Ђорђије поздрави,
Каза да је пријеке нарави
Да ће стрељат Србе издајнике
И све оне наше насилнике
Који буду раји отимали,
И недужном образ окаљали.
Народ кличе хоћемо таквога,
Ил, таквога или никаквога.
Па весело под барјак стадоше,
Први српски устанак дигоше,
Карађорђе рече: ,,Које куде?“,
Дајте гусле да мало загуде,
Нек помену српске витезове,
Што падоше кроз прошле вјекове.
Абер стиже до турског султана,
Па он посла Кулин капетана,
Дрину воду Кулин пребродио,
У мишарско поље упловио,
Погуби га Петровић Ђорђије,
Ђе гледаху војске обадвије.
Па низ Мачву са војском промину,
Ђе и цркву виђе Чокешину,
Виђе салаш Чупића Стојана,
И силнога Меха капетана,
Ђе га уби Поцерац Милоше,
Недалеко од Свете Троноше.
На све стране битке и мегдани,
Иванковац и Делиград равни
Нема мира за Петровић Ђока
С војском стиже до златног Тимока,
Командује битком на Лозници
И парадом на љутој Сјеници.
Ђе бијаху дошли Црногорци,
Да помогну братској српској војсци.
Свуд је Ђорђе ватре потпалио
И с Турцима грдно заратио.
Нестаде му праха и олова,
Умукнуше плотуни топова,
Изгубише јато соколова.
На Чегру му погибе Стеване,
С Ресавцима од Ресаве равне,
Па Ђорђије остави Србију,
И одјезди за царску Русију.
Лијепо га царе дочекао,
И још љепше Ђорђа даровао
Даје њему сабље и медаље
Ал не мари помоћ да му шаље.
Русију је царску оставио,
Прегазио панонске равнице,
И на српске пристиго границе,
Код Орашја на води Морави,
Клече Ђорђе Србију поздрави,
Прекрсти се и земљу пољуби,
Сузе рони, а дрхте му зуби.
Преко поља јаруга и шума,
Док у селу стиже Радовање.
Радовање српско јадовање,
Ђе бијаше једна кућа стара,
Око куће поток и шикара.
Дуго Ђорђе заспат не могаше
Ко да нешто страшно слутијаше.
То зликовац Новаковић виђе,
Па Ђорђију са секиром приђе,
Удари га неколико пута
Па кубуру вади испод скута,
Код потока Наума убија
Па скидоше главу са Ђорђија,
Те је носе код кума Милоша,
На јаде му Свети Јован доша.
Милош вади двије кесе злата,
Те Вујицу плаћа и џелата,
Па он главу Београду носи,
Мисли њоме слободу да проси.
Али тога несрећнога дана,
Кад убише Петровића Ђока,
Затресе се земља са истока,
Јадранско се узбуркало море,
А замути вода у изворе,
Преста цвркут по лугова птица,
А заигра звијезда Даница,
Тога јутра сунце не огрија,
А зави се у црно Србија,
Црн јој светац на јутрење дође,
Нека ти је слава Карађорђе.
„ВИШЊИЋУ“ Милко Грбовић – 2.место
Забораву ти си из наручја
наше славне отимао претке
што у доба и псећа и вучја
раскидаше негве и крлетке.
Звучале су речи твоје громке
вучје снаге, душе човекове,
аманети вечни за потомке,
путокази светли кроз векове.
Ал’ каква то клетва паде на нас
да од друге предени смо вуне?
Зарад кога могао би данас
да гудалом заголицаш струне?
Бразде плитке, јазови све дубљи
туђи адет наше душе мами,
с’ туђим сјајем, место старих зубљи
тумарамо пo влаcтитој тами.
Тражећ’ неке јевропејске путе,
попљувасмо све наше од јуче,
под туђе ce завлачимо скуте
и шенимо к’о послушно куче.
Зарад неких сјајнијих тељпга
на колена туђину клекосмо
и у славу миротворског жига
рођене ce браће одрекосмо.
Не дамо им огњишта да бране
но да пусте звери да их кољу,
место лека, на њихове ране
привијамо облоге са сољу.
He видимо народ што вапије
нит’ лелеке његове чујемо,
од неке смо црвљиве јапије
крвљу своје браће тргујемо.
Кол’ко браће треба да изгине,
кол’ко српских глава преко пања
да свег нама попусти дизгине
и потапше, као знак признања?!
Да ми своје напунимо јасле
a праг братски да ce запепели…
Oj, Вишњићу, теби очи згасле
a ми смо у души ослепели.
„ГУСЛЕ НАШЕ-ИСТОРИЈА ЖИВА“ Милош Достинић – 3. место
Кроз узане и танане горе;
Ђе хајдуци граде своје дворе;
На зелене пашњаке,ливаде
И од муња оборене кладе;
На ускочке и комитске куле
Вјековима гусле су се чуле.
Преносиле с ђеда на унука
Прегалаштво старије хајдука.
Раздирале таму и облаке,
Спомињале Косовске јунаке.
Жалиле су Југовића мајку,
Циједиле дреновину Марку.
Челичиле срца у јунака,
Пјевале су Христу крај бадњака.
Гријале су срца соколова,
Младиле су душу код ђедова,
Враћале их у младе године-
Одвраћале да се зла не чине!
Чувале су у разуму међе
Које човјек несмије да пређе.
Пружале су утјеху и наду
Проричући о турскоме паду.
Васкршући мртве на струнама:
Пјесма мелем бјеше на ранама.
Још је гуслар уз танану струну
Оплакиво Лазареву круну,
Посвећиво Милошеву руку,
Пркосио Бранковићу Вуку,
Уздизао светосавско биће,
Презирао лакомце,слабиће:
Позивао на устанке,буне,
И пјевао како Лазар куне,
Како Марко свадбарину кида,
А Косовка ране Павлу вида.
Пјево гуслар,опомињо Сербе:
Да без сјетве не има ни бербе!
Гусле пјане славом Обилића,
Од њих слађег не имаде пића.
Стари Срби у крваве дане
Мелем пјесмом видали су ране,
Заклињали у њих се и Бога-
У одбрани достојанства свога!
Танка струна од топа је јача,
Епска пјесма оштрија од мача,
Пјесма,струна и црквених звона
Засјенише славу Маратона!
Рад њих Србин у борбе је иша,
Каква химна од њих има виша?
Трептај струне подизо је буне,
Издајнике стизале су муње,
Одапете са коњскијех длака
Никад нико није им умака.
Њине пјесме ране мртвих свете
Слушо их је и бесмртни Гете!
Дивио се божанственом звуку
Све у здравље Караџићу Вуку.
Па што српска да се стиде ђеца
Када струна гусала зајеца?
„КНЕЖЕВО СТРАДАЊЕ“ Милован Илић- похваљена песма
Полетеше два врана гаврана
до Косова крвавога поља,
ту видеше кнеза и султана,
дела божја и дела ђавоља.
Мурат беше ђаволов поданик,
Србију је да разруши хтео,
Лазар беше Божији изабраник
што се смрћу на небо попео.
Ту видеше Влатка Вукотића,
господина Вука Бранковића
и његове силне оклопнике
кад сатреше турке невернике.
Видеше и Топлицу Милана
побратима Косанчић Ивана,
угледаше Павла Орловића,
Стефана и Лазара Мусића.
Видели су девет Југовића
и десетог старог Југ Богдана,
и Милоша силног Обилића
кад је копљем убио султана.
Видеше и кнежево страдање
кад му Турци главу одрубили
и зачуше анђелско појање,
тад се Срби с небом измирили.
Када кнезу главу одсекоше,
паде круна са главе његове,
гавранови ка њој полетоше,
узеше је у своје кљунове.
Тад кренуше ка Крушевцу граду,
носе круну с Лазареве главе,
да Милици његовој је даду
да је Турци злом не оскрнаве.
Када круну Милици су дали
небеса се широм отворише,
Серафими песму запевали
пророчанство давно испунише.
Закукала над круном Милица,
како ли ће да преживи ово,
тешка суза паде јој са лица,
што га узе проклето Косово.
Са небеса Лазар јој се јави:
“не куни ми ти Косово жено
са поносом Србима објави
све је ово одавно суђено”.
А ту круну што ти даше птице
да се са мном у небеса вине
остави у порти Раванице
за живота моје задужбине.
Кад ми тело с Косова донесу
стави круну ти на главу моју,
нека Срби по свету пронесу
кнез погибе у косовском боју.
Ено сада крај Немање седи
и његових силних витезова,
док Немања мудро им беседи:
“Срби нису Срби без Косова”.
